Никада као клинац нисам био проблематичан, школа је била увек услов за све остало (читај утакмице, гостовања), пар шамара од мурије и пар добрих фајтова везаних за Звезду и моје мишљење је да је главни проблем у томе што сам рецимо ја прву утакмицу самостално гледао са 14 година и што нисам имао појма шта и како се поставити у разним ситуацијама на стадиону или хали. У тим годинама гледаш у вође као у богове и трудиш се да будеш део свега тога...
...`80 тих и `90 тих сам и ја као и ови данашњи пропутовао Европу,и да се не лажемо посећивао пумпе, аутлет продавнице на ауто путевима... Далеко од тога да се поносим тиме шта сам радио, али се брате ни не стидим. Дај нек ми неко од критичара каже да ли је и када отишао негде преко у правом навијачком каравану од минимум 500 људи (свеједно Гробари или Цигани)... Да тада нисам путовао не бих ни научио ово што данас знам, не бих ни видео како се тамо негде живи. Маса је чудо поготово кад си клинац чији клуб игра поприлично добро, кад долазиш из земље у којој те трују да нас тамо напољу сви мрзе, кад читаш по разноразним часописима како је твоја навијачка група по неким "реалним" испитивањима међу најзајебанијим у Европи, и све оно што усијане младе главе тера да раде то што раде.
Сви они који су прошли Милано, Цирих, Минхен, Бари, Сегедин, Беч, Атину, Загреб, Сплит, Сарајево... Знају о чему причам, стаје јебени аутобус, излазе сви напоље,а ти жељан свега "јак,најјачи",само узимаш оно што мислиш да ти је кући ускраћено, песма, зајебанција, смех... Е, а онда дође мурија 
, па мало оматориш 
, па сазриш 
, па се запослиш 
, па схватиш да је сврха пута искључиво и само постала утакмица и љубав према клубу и наравно бескрајна зајебанција али не и прављење срања где год се затекао... Никада као клинац нисам био проблематичан, школа је била увек услов за све остало (читај утакмице, гостовања), пар шамара од мурије и пар добрих фајтова везаних за Звезду и моје мишљење је да је главни проблем у томе што сам рецимо ја прву утакмицу самостално гледао са 14 година и што нисам имао појма шта и како се поставити у разним ситуацијама на стадиону или хали. У тим годинама гледаш у вође као у богове и трудиш се да будеш део свега тога... Хвала Богу да су ме моји маторци љубављу и стрпљењем усмерили у правом правцу и научили да мислим својом главом и да није увек већина у праву, и хвала им због тога.Данас маторци (ту и себе рачунам) у свеопштој фрци и трци за парама све мање времена и пажње поклањају деци (ту себе не рачунам, хвала Богу) онда кад су им најпотребнији и у годинама које су најкритичније, и клинци постану оно што нико нормалан не жели... Мој клинац је отрован Звездом кад је имао непуне 3 године (сад има 12), тада смо гледали прву текму, а од тада је прошао Север на јна, па против ПСВ, Зенита, Браге, Апоела, Ренџерса, Бајерна, Партизана, ХАЈДУКА (КУЛА)... Мале ни не бројим...Пионир ПАОК, Партизан, све текме од кад су Скуни и Обина играли па до сад...Увек сам се трудио да буде ту негде, да осети атмосферу, да осети узбуђење кад те маса и песма понесу, али и фрку и страх... Објашњавам му оно што мени није било објашњено, да се љубав доказује сталним присуством и ватреним навијањем, а не тучом, пијанчењем и разбијањем и мислим да ми то да сада поприлично добро иде од руке... Знам да има оних који мисле да нисам нормалан, али нећу да га чувам под стакленим звоном па да са 14-15 оде први пут на Север и да кад крене фрка или неко срање помисли да је Рамбо или Бетмен и добије по носу (ако има среће да буде само по носу), већ да зна да се склони и сачува...
, па мало оматориш , па сазриш , па се запослиш , па схватиш да је сврха пута искључиво и само постала утакмица и љубав према клубу и наравно бескрајна зајебанција али не и прављење срања где год се затекао... Никада као клинац нисам био проблематичан, школа је била увек услов за све остало (читај утакмице, гостовања), пар шамара од мурије и пар добрих фајтова везаних за Звезду и моје мишљење је да је главни проблем у томе што сам рецимо ја прву утакмицу самостално гледао са 14 година и што нисам имао појма шта и како се поставити у разним ситуацијама на стадиону или хали. У тим годинама гледаш у вође као у богове и трудиш се да будеш део свега тога... Хвала Богу да су ме моји маторци љубављу и стрпљењем усмерили у правом правцу и научили да мислим својом главом и да није увек већина у праву, и хвала им због тога.Данас маторци (ту и себе рачунам) у свеопштој фрци и трци за парама све мање времена и пажње поклањају деци (ту себе не рачунам, хвала Богу) онда кад су им најпотребнији и у годинама које су најкритичније, и клинци постану оно што нико нормалан не жели... Мој клинац је отрован Звездом кад је имао непуне 3 године (сад има 12), тада смо гледали прву текму, а од тада је прошао Север на јна, па против ПСВ, Зенита, Браге, Апоела, Ренџерса, Бајерна, Партизана, ХАЈДУКА (КУЛА)... Мале ни не бројим...Пионир ПАОК, Партизан, све текме од кад су Скуни и Обина играли па до сад...Увек сам се трудио да буде ту негде, да осети атмосферу, да осети узбуђење кад те маса и песма понесу, али и фрку и страх... Објашњавам му оно што мени није било објашњено, да се љубав доказује сталним присуством и ватреним навијањем, а не тучом, пијанчењем и разбијањем и мислим да ми то да сада поприлично добро иде од руке... Знам да има оних који мисле да нисам нормалан, али нећу да га чувам под стакленим звоном па да са 14-15 оде први пут на Север и да кад крене фрка или неко срање помисли да је Рамбо или Бетмен и добије по носу (ако има среће да буде само по носу), већ да зна да се склони и сачува...
Нема коментара:
Постави коментар