Malo o sampionu, malo o Zvezdi i zbog cega ona to nije...

Нормални се увек препознају. Ја први не волим Партизан, али ми никада неће бити важнији њихов пораз од мога успеха, нити ћу њихов успех доживљавати као свој неуспех.
Ја њих једноставно у овим временима посматрам као слику једне боље Србије, као доказ свету да овде не живе канибали и лудаци, као доказ да и ми Срби можемо да будемо најбољи, највреднији иако су нам могућности скоро никакве.

Да ли су они крали, гепековали, претили, куповали док су градили систем и синергију и док тим системом постижу феноменалне спортске резултате ме не интересује јер у рату правила нема, јер циљ оправдава средство, јер ко губи има право да се љути, јер док смо ми свирали они су радили, јер... јер... јер... Ми још увек нисмо схватили правила игре, нити ћемо у скорије време, а хоћемо да се играмо и у тој игри побеђујемо... Нема логике. Је л` тако?

Спорт је одавно престао да буде само спорт.то је бизнис, то је храна за народ, то је опијум за масе, то је важан део живота и зато:

Ћути док губиш, јер губитнике нико не слуша.
Ради и више и јаче од свих.
Обећај ред и рад и поштуј обећано.
Почни да побеђујеш, јер рад се увек исплати.
Тада почни да причаш јер ће твоја реч имати тежину радника и победника.


(April 2010, pred F4 u Parizu)